Jutros otvorim dobro poznate sajtove za pronalaženje poslova i vidim opet jedan oglas koji se na svakih 4-5 meseci ponavlja. U pitanju je posao prodaje u jednoj distributerskoj firmi poznate kompjuterske opreme. Ne bi mi to toliko zasmetalo da pre jedno godinu i po nisam bila u toj firmi konkurišući za istu poziciju. I šta se desilo? Sam odabir poslovnog partnera je izgledao ovako. Na prvom razgovoru pojavilo se oko nas deset i osoba koja je bila zadužena da sa nama radi razgovore je sela ispred nas u holu gde doćekuju svoje goste i počela sa svakim kandidatom pojedinačan razgovor. Znači mi ostali smo bili publika i prosto je bilo jako ružno što su svi ostali svedoci nečijeg znanja tj. neznanja. Da bi sve bilo zanimljivije osoba koja je radila razgovore je bila jako neprijatna i postavljala je konkretna pitanja vezana za tu oblast čime se bave. Kada kandidat ne bi znao odgovor bivao bi prekinut sa "Dobro, ne znaš!" A ako bi dao pogrešan odgovor bilo bi mu rečeno "To nije tako, hvala!". I tu se završavao svaka komunikacija, prosto nisi mogao da dođeš do izražaja. Izgledalo je kao da smo svi mi na nekom ispitu gde je profan jako zao čovek i hoće lično da te uvredi. Tražili su konkretno znanje, i ja to podržavam, ali isto tako su hteli nekog ko može da se izbori sa nekim meni do sada nepoznatim vređanjem. Niko od nas nije došao tu da bi mu neko rekao "Dobro, ne znaš!". Najmanje je dobro što neko nešto ne zna a došao je tvrdeći da zna.
I tako smo se izređali svi mi izrešetani gomilom uvreda i rečeno nam je da postoji još jedan krug razgovora i da će obavestiti one koji uđu u njega.
Posle nedelju dana su me zvali i rekli mi da sam ušla u uži krug. I tu postaje još zanimljivije. Na tom drugom razgovoru se pojavljujemo nas troje od prethodnih deset kandidata i još jedna devojka koja je izgledala kao da je prvi put tu. Prosto smo se svi prepoznali od prošlog puta i bilo je logično da počnemo neki neobavezan razgovor a ona je izgledala kao da je jedva našla zgradu i da nema pojama zašto je tu.
Drugi krug razgovora počinje identično samo sa drugim ispitivačem. Taj drugi čovek je direktor onom prvom koji nas je ispitivao i morao je umesto njega da radi razgovore jer ovaj prethodni nije mogao. Taj drugi čovek je bio jako ljubazan i daleko kulturniji od onog prvog i sam razgovor sa mnom je prošao sjajno. Postavio mi je par pitanja iz struke i ja sam na sve imala tačan odgovor, čak sam pokazala i veće znanje nego što je on tražio i to mi je rekao. Rekao mi je bukvalno "Vidim da se razumete u to.". Ja sam bila oduševljena kako je sve to prošlo što se mene tiče. I ostali kandidati su bili odlični, stvarno su izabrali ljude koji su se razumeli u struku. Ali ona devojka nije imala pojma zato što nije iz te branše. Završila je fakultet koji nema veze sa kompjuterima i zna da pretraži Internet i da otkuca tekst u Wordu i to je to. Ali ona je njima bila najzanimljivija jer je imala baš taj fakultet. I šta se desilo. Taj čovek pred svima nama pita tu devojku da li bi ona odmah sad mogla da ostane i da počne da radi. Naravno da je mogla. I tako smo odmah saznali ishod konkursa iako nam je rečeno da ćemo biti obavešteni o svemu. Da. Ja sam slepa pored očiju...
Ali zašto ta firma na svakih par meseci ima potrebu da na isto radno mesto zaposli novu osobu. Šta se to događa pa ljudi odande beže? Možda njima ne trebaju normalne osobe koje hoće da uče, da se trude i postanu profesionalci u svom poslu. Možda im trebaju osobe koje će biti arogantne, bezobrazne i veoma sklone uvredama.
Meni dođe da sad pošaljem svoj CV, koji je još bolji nego prvi put, i da odem na razgovor i pitam ih o čemu se radi. Da li se njima isplati da svaka 4 meseca primaju i obučavaju nove osobe? Koliko to oni para imaju za bacanje kada imaju stalno oglase za posao, zatim se gubi vreme na odabir kandidata, zatim se taj kandidat prilagođava i čak ne uspe da se prilagodi on ode iz firme. To je ozbiljan gubitak za ovu firmu. Ja oglase za posao intezivno pratim od juna 2011 godine. Eto cele dve godine ja sam videla šest njihovih identičnih oglasa.
Zato sam i rešila da otvorim ovaj blog da malo pišem moje viđenje cele situacija na tržištu rada u Srbiji. Nije ovde sve tako crno, ovde su očigledno pogrešni ljudi na pogrešnim mestima. Ali šta uraditi da bi došli neki normalni ljudi na prava mesta? Moje mišljenje je da počnemo da se javno bunimo. Da govorimo ono što vidimo i da probamo da uradimo nešto. Možda je najlakše otići odavde. Ja već cele dve godine ozbiljno tražim posao i nisam ništa ozbiljno našla. Možda bih bolje prošla da sam te dve godine uložila u svoj odlazak odavde. Nisam jer sam mislila da nije sve tako crno. I dalje verujem da nije sve tako crno, zato i pišem ovo. Kada se budem predala onda neću pisati samo ću otići.
Нема коментара:
Постави коментар