Ugovor o radu u državnoj firmi

Ja sam trenutno zaposlena u jednoj državnoj firmi i to od skoro. Imam završenu adekvatnu školu i posedujem veliko znanje ali to očigledno ovoj državi nije bitno. Radim na najnižoj poziciji i to sa srednjom školom. Kada su mi tražili dokumente da im donesem da mi naprave ugovor preko omladinske, isključivo su tražili diplomu srednjeg obrazovanja. Nisu nikako hteli da mi prihvate diplomu visokog obrazovanja. Ne razumem zašto. Prvo sam mislila da ne žele da mi plaćaju odmore koliko bi trebalo ali sam saznala da ja pravo na odmor i bolovanje nemam. Čak ni na trudničko. A državna firma. Ali sam jako brzo shvatila zašto je stvarno to tako. Oni ne žele da znaju ko im sve radi u firmi. Kod njih ugovor o radu na određeno ili ne određeno može da ima samo neko ko je u tu firmu došao preko veze. Javni konkursi za zapošljavanje ne postoje, i ako predate kod njih svoju biografiju, kao što sam ja uradila, onda će vas pozvati da radite na najnižim poslovima za najnižu platu koju možete da zamislite.
Znači situacija je ovakva. U državnoj firmi nikako se ne zapošljava visokog kvaliteta kadar, već isključivo neko ko je u rodbinskoj vezi sa nekim iz te firme, ili na političkoj osnovi. Ok ja nemam nikog u toj firmi, čak nikog ni ne poznajem lično iz te firme i baš me zanima kako da ja nekome ko je zadužen za evidenciju zaposlenih dostavim svoju diplomu i da sutra u nekom izboru imam pravo na učešće.
Prosto me zanima kako se u ovoj državi probiti negde i reći ljudi ja imam neko znanje i molim vas da me uzmete u obzir.
Kada sam pitala kako da se prijavim na neki interni konkurs rečeno mi je da ja nemam pravo da se prijavim na interni konkurs jer nemam ugovor o radu. Pomislila sam da me neko zeza ali su mi ubrzo rekli da to nije do mojih nadređenih već da služba koja je zadužena za izbor kandidata naše prijave čak ni ne otvara i ne gleda. Pa kako da gleda kada smo svi mi sa srednjim školama... Koje mi znanje imamo i koje mi radne navike posedujemo... mi smo tu da obajljamo prljave poslove onih koji su ovu zemlju doveli do toga da jedan inženjer elektrotehnike ne može da nađe svoje mesto u ovoj državi.

Prosto se osećam kao da me neko stalno gura i govori mi da idem odavde. Kao ajde sad da te malo zezamo pa ćemo te valjda uspeti da oteramo, a ako nećeš da ideš onda sedi u ovoj zemlji, peri tuđa g..na i zarađuj dovoljno da platiš račune i jedeš tri dana u mesecu. Ostalih dana nemoj da jedeš. Što svaki dan moraš da jedeš?

Državni posao

Evo video. Sve je lepo objašnjeno. Još samo da se zaposlim u državnoj firmi i gde će mi biti kraj! :)

Komercijalista na terenu

Dobila sam poslovnu ponudu. U pitanju je posao Komercijaliste na terenu. Moja zaduženja bi bila da idem od firme do firme i nudim im svoje proizvode. Poslodavca nije puno zanimalo kako ću se organizovati, bitno mu je bilo samo da vidi da napredujem, tj. prodajem. Iskreno meni su to dobri uslovi za dobar proizvod. Ali šta da radim kada nije dobar proizvod?
Ovo pišem zato što su već nekoliko puta hteli da me prevare. Naime, pozove me poslodavac da radim kao komercijalista i zahteva da mu dam sve kontakte koje do sada imam. Naravno da mi ugovor o radu ni ne spominje, kao sve je to probni period... bla bla bla bla. Da se razumemo. Probni period može na više načina da se definiše. Očigledno poslodavcima nije u interesu da to rade.
Opet sam doživela da neko ulazi u moj privatni život. Pitana sam u kakvim sam odnosima sa svojim bivšim kolegama iz starih firmi. Zatim da li mi svi u porodici rade ili su neki u penziji. Gde sam odrasla, koliko dugo živim na ovoj adresi... Mislim da siu to nepotrebna i suvišna pitanja kada idete na razgovor na posao. Pa nećemo da počnemo emotivnu vezu već poslovnu.
Razumem ja zašto je sve ovo. Neko me je proverio u svojoj bazi podataka, zatim je video da sa tim prezimenom nema nikog u svojoj bazi i odlučio da me pozove da radim očekujući da ću uvući svu svoju rodbinu i prijatelje u neke dugove, tako što bi od mene kupili neki totalno nepotreban proizvod, samo da bi ja dobila neki bedni procenat od te prodaje. Tako stoje stvari sa ljudima koji ne znaju šta prodaju već im je bitno da prodaju.
Rečeno mi je ovako: "Dobar prodavac je onaj koji zna da proda mačku u džaku!" Ja se sa ovim nikako ne bi složila. Mislim da svaka roba ima svog kupca i da ne treba ja nikome da prodajem mačke u džakovima već konkretne stvari ljudima kojima je to potrebno. Sve ostalo je gubljenje vremena.
Zatim, traženo je od mene da koristim svoj auto u privatne svrhe. Ni ovo mi se nikako ne sviđa. Da je posao dobar ili da mi je barem ugovor o radu ponuđen u cilju podsticanja moje motivacije pa da i nekako razmislim. Neko je mislio da ću o svom trošku i to svojim kolima da završavam neke poslove za nekog drugog...
Ne bih sad da se pravdam, ali npr. da mi je Siemens ponudio posao u kome kaže da treba da koristim svoj auto na to bih bez razmišljanja pristala. Ovako sve mi se čini da neko hoće da me iskoristi. Jasno je da nekad moram prihvatiti nešto samo da bih imala dobru referencu, ali to ne znači da ću kod svih poslodavaca u Srbiji dobiti iste uslove.
I tako se ja pitam zašto kada sam pozvana na razgovor sa poslodavcem nisam odmah se raspitala o kakvom je poslu reč već sam odmah prihvatila razgovor i na kraju se ispostavilo da sam samo gubila svoje vreme. Mogla sam, za tih sat i po koliko mi je trebalo da odem do te firme i vratim se kući, da odspavam i odmorim se i kasnije odradim još nešto honorarno što inaće sve vreme i radim i što je najbitnije zaradim neki euro. Ali o tome u nekom narednom postu.

Štrajk u fabrici akumulatora - Sombor

Slušam juče vesti i čujem da nezadovoljni radnici u fabrici akumulatora Sombor štrajkuju. Ništa novo niti iznenađujuće. I onda ćujem zašto štrajkuju. Ti ljudi koji tamo rade nisu dobili ni celu januarsku platu. Ne dobijaju novac za posao koji obavljaju i rešili su da se bune.
Ne bih ovoj vesti davala značaj da me nije pogodilo nešto. Naime, u objašnjavanju situacije iz vlasti Sombora stavlja se u prvi plan jedna neistina. Pokušava se od cele situacoje napraviti jedna laž kojom ćemo osuditi poštene radnike koji hoće na legalan i pravedan način da zarade pare da bi preživeli i prehranili svoje porodice.
Ovo je zvanična izjava načelnika Zapadnobačkog okruga:
"Problem je u tome što je to jedan od retkih privrednih subjekata u gradu Somboru koji još uvek radi - što zbog loše privatizacije, što zbog svih drugih okolnosti. Bila bi velika šteta za ovaj grad, bojim se nepopravljiva, ako se ova situacija u fabrici akumulatora ne bi rešila na pozitivan način".

Ja verovatno imam problem da razumem ovo. Kako neko može da kaže da ta firma radi, kada radnici nisu dobili plate već pola godine? Oni proizvode nešto, to se ne prodaje i zato nema para da se isplate zarade. Ja tu ne vidim da nešto radi. Rade samo ljudi u fabrici i to ni za šta. OK. Očigledno je da to nije slučaj jer ne bi oni pola godine proizvodili nešto a da se to ne prodaje. Znači situacija je ovakva. Radnici rade, proizvode i firma prodaje svoje proizvode ali radnicima ne da svoje zarade. I opet se vraćam na pitanje. Kako neko takav način poslovanja može da proglasi dobrim i praktično da optuži svakog ko se bori za svoje zarade? Prosto ne mogu da verujem da ćemo tako javno da kažemo, eto oni štrajukuju a pogledajte to je jedina fabrika koja radi i ako se ona zatvori to će značiti lošiji život. Čij život neću da komentarišem. Mene takođe zanima kako te informacije utiču na formiranje mišljenja jednog prosečnog građanina Srbije. Kako sad treba da se ponašamo? Da li treba da osudim situaciju i kažem da su ti ljudi ludi jer to je jedina fabrika koja još uvek radi i to je očigledno jedini argument koji neko može da upotrebi? 
Neko je dao predlog sa kojim se ja u potpunosti slažem. Da bi se uveo red u Srbiji treba, uvesti odredbu u zakon, da je neisplaćivanje pošteno zarađenih zarada krivično delo. Treba postupati po zakonu i ovakve stvari nam se više neće dešavati. Jer svaki radnik je svoju platu zaradio pošteno, pošteno treba poslodavac da je isplati.
Sve dok se zakon ne bude sredio imaćemo situacije gde će radnik bivati otpušten jer je tražio da mu poslodavac isplati svoje pošteno zarađene pare da bi preživeo. A do tada servis javnog informisanja će imati puno pravo da optužuje one koji uopšte nisu krivi za neko situaciju.

Da li žene koje nisu udate i nemaju porodicu imaju problem da nađu posao?

Posao sam počela intezivno da tražim 2011 godine i tad sam čvrsto verovala da ću sa svojim kvalitetima lako da se probijem na tržište. Jako često sam bila pitana da li sam udata i da li imam dece, koliko imam dece i gde mi muž radi. Ja sam od prvog dana odbijala da odgovaram na ta pitanja govoreći da mi je muž nezaposlen, iako to nije bio slučaj, a za decu sam govorila da ih imam. Često su mi postavljana pitanja koliko dece, koliko godina imaju deca.... Dugo nisam htela da priznam da je to jedan jako bitan faktor kod naših poslodavaca. U svakom slučaju žensko stvorenje je u jako komplikovanom položaju. Ako si mlada i završila fakultet i nisi udata, to ne odgovara poslodavcu zato što ćeš to očigledno uraditi čim nađeš posao. Znači izostajaćeš zbog svadbe, zbog trudnoće, zbog porodiljskog... jao pa to je baš puno. Ko će da trpi da dve godine budeš na trudničkom plus porodiljskom bolovanju a vamo trebaš firmi, nema ko da radi tvoj posao, čak i da ima taj poslodavac je u obavezi da tebe vrati posle svih tih bolovanja na radno mesto... Ne, ne, ne! Danas je toliko kvalitetnih mladih ljudi na tržištu rada da mu ne pada na pamet da jednoj mladoj devojci koja tek treba da izgradi svoj život da priliku da to uradi.
Ako imate porodicu opet ste opasnost jer vam poslodavac nije na prvom mestu. Imaćete razna bolovanja zbog bolesti vaše dece i opet će poslodavac biti oštećen. Drugo sa vama se nikad ne zna šta će biti sutra. Danas ste tu, sutra će se dete povrediti i moraćete da budete uz dete. Znači, sa vama nema planiranja na duže od par sati.

Da li možete sebe da zamislite umesto ove žene?

Naravno da ovo nije namenjeno osobama koje su svoj ekstra talenat otkrile još za vreme školovanja i neko ih tu primetio i pomogao da odu u ozbiljnu firmu i pokažu svoje kvalitete. Cenim da svaka ozbiljnija firma ne gleda na ženu kao izvor potencijalnih problema, već kao osobu koja će doprineti produktivnosti firme. Ali da bi danas radili u dobroj firmi morate biti ekstra talenat. 

A šta je sa ostalim "običnim" radno sposobnim ženama? Da li treba da se zadovoljim najnižom platom na tržištu i ugovorom na mesec dana koji mi se svaki sledeći mesec produžuje na isti period i tako već godinu dana? Da li je to dokaz da se poslodavac plaši da ga ne dovedem u gore spomenute situacije? 

Hteli mi (žene) to da priznamo ili ne, ali upravo ovako se spuštaju kriterijumi za kandidate. Zašto bi taj isti poslodavac koji neće ozbiljno da zaposli ženu, zaposlio muškarca sa dosta većim primanjima? To mu je veći trošak. Znači imamo ovakvu situaciju. Poslodavac će zaposliti mladu ženu, ili ženu koja je već oformila oprodicu i pokušava kao lavica da se izbori da bi joj porodica preživi, pod određenim uslovima. Ugovorom na mesec dana, najmanjim primanjima i na mesto sa kojeg ne može tako lako da ode u neku drugu firmu ili u okviru iste da napreduje. 

Lično poznajem ženu koja radi u jednoj dobroj firmi i koja nije neki sjajan stručnjak. Takvih sad kod nas ima na stotine hiljada i to bez posla. Ta žena ima 7,5 puta veću platu od prosečne plate u Srbiji. Kako? Lako za osobu bez morala. Pretpostavljate o čemu se tu radi. 

Ok. Svako ima pravo da sa svojim životom radi šta hoće. Ja to neću da osuđujem, hoću da se ja pokažem. Hoću da ja dobijem priliku da nešto naučim, da u nečemu postanem dobra. Ali kako kada pored toga što imam veoma jaku konkurenciju sam i žena?

Kako naći posao u Srbiji?

"Posao se sigurno nekako može pronaći u Srbiji." Nekako, kako?

Jutros otvorim dobro poznate sajtove za pronalaženje poslova i vidim opet jedan oglas koji se na svakih 4-5 meseci ponavlja. U pitanju je posao prodaje u jednoj distributerskoj firmi poznate kompjuterske opreme. Ne bi mi to toliko zasmetalo da pre jedno godinu i po nisam bila u toj firmi konkurišući za istu poziciju. I šta se desilo? Sam odabir poslovnog partnera je izgledao ovako. Na prvom razgovoru pojavilo se oko nas deset i osoba koja je bila zadužena da sa nama radi razgovore je sela ispred nas u holu gde doćekuju svoje goste i počela sa svakim kandidatom pojedinačan razgovor. Znači mi ostali smo bili publika i prosto je bilo jako ružno što su svi ostali svedoci nečijeg znanja tj. neznanja. Da bi sve bilo zanimljivije osoba koja je radila razgovore je bila jako neprijatna i postavljala je konkretna pitanja vezana za tu oblast čime se bave. Kada kandidat ne bi znao odgovor bivao bi prekinut sa "Dobro, ne znaš!" A ako bi dao pogrešan odgovor bilo bi mu rečeno "To nije tako, hvala!". I tu se završavao svaka komunikacija, prosto nisi mogao da dođeš do izražaja. Izgledalo je kao da smo svi mi na nekom ispitu gde je profan jako zao čovek i hoće lično da te uvredi. Tražili su konkretno znanje, i ja to podržavam, ali isto tako su hteli nekog ko može da se izbori sa nekim meni do sada nepoznatim vređanjem. Niko od nas nije došao tu da bi mu neko rekao "Dobro, ne znaš!". Najmanje je dobro što neko nešto ne zna a došao je tvrdeći da zna.
I tako smo se izređali svi mi izrešetani gomilom uvreda i rečeno nam je da postoji još jedan krug razgovora i da će obavestiti one koji uđu u njega.
Posle nedelju dana su me zvali i rekli mi da sam ušla u uži krug. I tu postaje još zanimljivije. Na tom drugom razgovoru se pojavljujemo nas troje od prethodnih deset kandidata i još jedna devojka koja je izgledala kao da je prvi put tu. Prosto smo se svi prepoznali od prošlog puta i bilo je logično da počnemo neki neobavezan razgovor a ona je izgledala kao da je jedva našla zgradu i da nema pojama zašto je tu.
Drugi krug razgovora počinje identično samo sa drugim ispitivačem. Taj drugi čovek je direktor onom prvom koji nas je ispitivao i morao je umesto njega da radi razgovore jer ovaj prethodni nije mogao. Taj drugi čovek je bio jako ljubazan i daleko kulturniji od onog prvog i sam razgovor sa mnom je prošao sjajno. Postavio mi je par pitanja iz struke i ja sam na sve imala tačan odgovor, čak sam pokazala i veće znanje nego što je on tražio i to mi je rekao. Rekao mi je bukvalno "Vidim da se razumete u to.". Ja sam bila oduševljena kako je sve to prošlo što se mene tiče. I ostali kandidati su bili odlični, stvarno su izabrali ljude koji su se razumeli u struku. Ali ona devojka nije imala pojma zato što nije iz te branše. Završila je fakultet koji nema veze sa kompjuterima i zna da pretraži Internet i da otkuca tekst u Wordu i to je to. Ali ona je njima bila najzanimljivija jer je imala baš taj fakultet. I šta se desilo. Taj čovek pred svima nama pita tu devojku da li bi ona odmah sad mogla da ostane i da počne da radi. Naravno da je mogla. I tako smo odmah saznali ishod konkursa iako nam je rečeno da ćemo biti obavešteni o svemu. Da. Ja sam slepa pored očiju...

Ali zašto ta firma na svakih par meseci ima potrebu da na isto radno mesto zaposli novu osobu. Šta se to događa pa ljudi odande beže? Možda njima ne trebaju normalne osobe koje hoće da uče, da se trude i postanu profesionalci u svom poslu. Možda im trebaju osobe koje će biti arogantne, bezobrazne i veoma sklone uvredama.

Meni dođe da sad pošaljem svoj CV, koji je još bolji nego prvi put, i da odem na razgovor i pitam ih o čemu se radi. Da li se njima isplati da svaka 4 meseca primaju i obučavaju nove osobe? Koliko to oni para imaju za bacanje kada imaju stalno oglase za posao, zatim se gubi vreme na odabir kandidata, zatim se taj kandidat prilagođava i čak ne uspe da se prilagodi on ode iz firme. To je ozbiljan gubitak za ovu firmu. Ja oglase za posao intezivno pratim od juna 2011 godine. Eto cele dve godine ja sam videla šest njihovih identičnih oglasa.

Zato sam i rešila da otvorim ovaj blog da malo pišem moje viđenje cele situacija na tržištu rada u Srbiji. Nije ovde sve tako crno, ovde su očigledno pogrešni ljudi na pogrešnim mestima. Ali šta uraditi da bi došli neki normalni ljudi na prava mesta? Moje mišljenje je da počnemo da se javno bunimo. Da govorimo ono što vidimo i da probamo da uradimo nešto. Možda je najlakše otići odavde. Ja već cele dve godine ozbiljno tražim posao i nisam ništa ozbiljno našla. Možda bih bolje prošla da sam te dve godine uložila u svoj odlazak odavde. Nisam jer sam mislila da nije sve tako crno. I dalje verujem da nije sve tako crno, zato i pišem ovo. Kada se budem predala onda neću pisati samo ću otići.